Search
  • The Paladins

Problem sa posljednjim visokim predstavnikom Bosne

Opskurna međunarodna donatorska konferencija krajem 1996. godine stvorila je niz međunarodnih diktatora koji će vladati Bosnom narednih 25 godina. Poslednji, i verovatno poslednji, takav guverner je preuzeo dužnost u avgustu 2021. Njegov mandat ne ide dobro; i iako je mnogo toga njegova krivica, mnogo toga nije. Upravo je prihvatio prokleti posao.

Kristijan Šmit, najnoviji visoki predstavnik Bosne, preuzeo je dužnost 1. avgusta 2021. Njegovi počeci su bili nepoželjni. Uočivši neki novi i neobičan nivo nestabilnosti povezan sa njegovim dolaskom, zapretio je povećanjem broja vojnika u zemlji. Ovo je glupa pretnja, pošto to pitanje nije na njemu i nijedna sila koja doprinosi trupama neće povećati obaveze finansiranja za tako opasno etnički podeljenu zemlju. Šmit je sreo Matu Tadića, ozloglašenog korumpiranog bosanskog pravnika koji je smenjen sa mesta Predsedništva Ustavnog suda BiH međunarodnom akcijom 2006. godine. Od tada se vratio u Dom na prvo mesto; ali mali broj preostalih u bosanskoj međunarodnoj zajednici ima ikakvo institucionalno pamćenje.


Šmit je upoznao Majke Srebrenice, desničarsku bošnjačku nacionalističku organizaciju sa nerealnim političkim ciljevima i neetičkim metodama. Ovde autor primećuje da najviše saoseća sa članovima porodica masakriranih u Srebrenici u julu 1995. godine, kao i sa svim rođacima oko 100.000 ljudi koji su stradali u troipogodišnjem ratu u Bosni. od 1992. do 1995. Ali “Majke Srebrenice” su bošnjačka nacionalistička politička organizacija koja želi da prepravi ustav Bosne pozivajući se na sećanja na mrtve. Ovaj nivo cinizma je previše dubok, nekih 25 godina nakon završetka rata, da bi mu Visoki predstavnik na pravi način mogao dati značajnu veru.


Šmit se pokazao nesposobnim u upravljanju odnosima sa Republikom Srpskom, osuđujući ono što su mu njegovi savetnici rekli da je nelegitiman pokušaj spajanja jedinica vojske bosanskih Srba sa bosanskom policijom. Ali u stvari su tako spojeni od 1992. godine; oni inače nikada nisu bili, otkad postoji Republika Srpska. Nekadašnji američki zvaničnik u zemlji po imenu Rafi Gregorijan, sada davno zaboravljen, navodno je spojio monoetničke vojne jedinice u vojnu silu koja je u skladu sa članstvom u NATO-u, a te jedinice su navodno bile pod centralnom kontrolom u Sarajevu. Međutim, Bosna nikada nije napredovala ka članstvu u NATO-u, a Gregorijanovi napori su bili šarada još 2007. godine kada je proglasio pobedu i napustio centralnu vojnu silu Bosne u nastajanju.


Šmitovi savjetnici punili su njegov dnevnik ceremonijalnim besmislicama koje ga sputavaju da održi prave regionalne sastanke koji bi mogli rezultovati rešenjem Jugoistočne Evrope za Bosnu. Njegova rusofobija, po kojoj je bio poznat kao bavarski parlamentarac, je zablistala: nešto što su Rusi iskoristili mameći ga, proglašavajući da nema zakonska ovlašćenja i da nije pravilno postavljen.


Šmit je ostvario opsežne kontakte sa Rimokatoličkom crkvom u Bosni. Ovaj autor ne govori ništa o bosanskoj Rimokatoličkoj crkvi, niti o Šmitovoj odanosti rimokatolicizmu. Ovaj autor sebe smatra rimokatolikom. Poenta je samo u tome da preterano povezivanje za jedan od tri glavna verska identiteta zemlje kao međunarodnog zvaničnika u Bosni i Hercegovini dovodi do neizbežne optužbe za pristrasnost u korist bosanskih Hrvata, kojih je malo ostalo (oko 15 posto, prema popisu iz 2013; sada još manje). Hrvati su već previše zastupljeni u sve tri zakonodavne, izvršne i sudske grane tupih konsocijacijskih ustavnih struktura Bosne, tako da im omogućavanje poboljšanog pristupa guverneru Bosne samo dodatno izaziva ogorčenost.


Hor domaće osude prvobitnog mandata Kristijana Šmita na mestu visokog predstavnika naveo je Savet za implementaciju mira, neformalni međunarodni upravni odbor koji nadgleda posleratnu rekonstrukciju Bosne oko 26 godina nakon završetka rata u zemlji, da izda retku izjavu podrške njegovom korist 10. novembra 2021. Naravno, nije bilo jednoglasno; Rusija se ne slaže. Činjenica da je takva izjava uopšte bila neophodna sugeriše da Šmit zaista stupa u opasne političke vode. U hodnicima vlasti postoje glasine da bi mu druge velike snage Saveta za implementaciju mira mogle povući svoju podršku. Morao bi da izgubi samo jednu takvu moć, a njegov mandat bi se prerano i ponižavajuće završio.


Šmit nije loš čovek. On je regionalni nemački političar gurnut u međunarodnu političku ulogu o kojoj malo zna i za koju do sada nije uspeo da pokaže kvalitete državničkog duha koji njegova uloga podrazumeva. Nakon teškog početka, mogao bi izrasti u državnika kakav mora biti da bi imao duboko delikatnu ulogu bosanskog međunarodnog predvodnika nakon rata koji je završen pre 26 godina. Ali vreme nije na njegovoj strani, a on bi takođe mogao da nastavi da pokazuje da nije dorastao zadatku ili čak da razume šta bi taj zadatak trebalo da bude.


Toliko o mnoštvu grešaka i pogrešnih procena jedva u okviru tri meseca zamišljenog medenog meseca gospodina Šmita. Mnogi Šmitovi problemi proizilaze iz činjenice da će on biti posljednji visoki predstavnik Bosne. Posao mu se pojavio nakon iznenadnog odlaska prethodnog vodećeg međunarodnog zvaničnika Bosne, Valentina Incka, slovenačkog diplomate koji je mudro osetio da je bolje da se povuče pre nego što se sve raspadne i perspektiva vrućeg rata ponovo se pojavi. Bosna ima generaciju dugu istoriju posleratnih međunarodnih zvaničnika od decembra 1996. nadalje. Kao rezultat toga, ona je siromašnija nego ikad, podložna, osim bilo čega drugog, kolosalnom egzodusu stanovništva. Godine 1991. njena populacija je bila 4,4 miliona. Na nacionalnom popisu stanovništva održanom 2013. bilo je 3,7 miliona; trenutne procene govore da je smanjen na možda 3,4 miliona. S obzirom da je oko 100.000 ljudi umrlo i da se ljudi rađaju, dramatično smanjenje stanovništva tokom nekih 30 godina je zapanjujuće i uznemirujuće.


Usred smanjenja stanovništva od 22 %, što je jedinstveno na globalnom nivou u ovom vremenskom periodu, zemlja je uspela da se vrati unazad samo po skoro svakoj meri. Ovo je uprkos Bosni u jednom trenutku kao najveći primalac međunarodne pomoći po glavi stanovnika u istoriji – i to sa velikom razlikom. Nisu svi bosanski guverneri bili nekompetentni; razlog zašto je razvoj Bosne neuhvatljiv je taj što je međunarodna struktura upravljanja nametnuta bosanskim ljudi i političara krajem 1996. (godinu dana nakon što je Dejtonski mirovni sporazum uredio granice i ustavne strukture zemlje) bila loša, u kojoj se zakonodavstvo moglo nametnuti zbog želja demokratskog zakonodavstva zemlje i izabranih zvaničnika mogli bi biti trajno uklonjeni sa javnih funkcija, suprotno svim demokratskim principima. To je praktično a priori očigledno je da će proizvoljni zvaničnici koji preduzimaju proizvoljne akte vlasti odvojene od demokratskih i ustavnih principa dati nezadovoljavajuće vladine rezultate.


Šmit je samo najnoviji zvaničnik koji je zauzeo ustavni položaj u Bosni koji nikada ne bi trebao biti stvoren, a na šta bosanski narod i političke klase nikada nisu pristali. Takozvana Bonska ovlašćenja se ne pominju u tekstu Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, već na međunarodnoj konferenciji zemalja donatora krajem 1996. godine. Dejtonski mirovni sporazum predviđa da visoki predstavnik bude striktno posrednik, a to je jedina uloga koju je prvi bosanski visoki predstavnik, Carl Bildt, imao sve dok nije bio svrgnut zbog nezadovoljstva SAD-a zbog nedovoljno jakog načina na koji je obavljao svoje dužnosti. Transformacija uloge međunarodnog diktatora postignuta je spretnim pravnim prepisivanjem jedne klauzule Dejtonskog sporazuma; Bosanskohercegovački domaći politički akteri su bili malo prisutni na Bonskoj konferenciji i nisu imali pravo glasa, pa stoga nisu pristali ni na šta od ovoga.


Međunarodno prokonzulstvo u modernoj Evropi ne funkcioniše, a Bosna i Hercegovina je gotova poslednjih 26 godina je glavna studija slučaja zašto ne. Međunarodna zajednica voli da krivi Domaće institucije Bosne za sveobuhvatne političke, građanske i ekonomske kolaps. Ali ne možete imati oba načina. Sa moći dolazi i odgovornost. Ako uspostavite an međunarodna upravljačka struktura stranih državnih službenika sa ovlašćenjem da pišu i prepisuju zakonodavstva i smeni domaće rukovodeće službenike, onda ste odgovorni za stanje u zemlju koju vodite. Neizbežno, s obzirom na takvu strukturu, bosanske demokratske institucije korodiraju ili, u najmanju ruku, ostaju duboko nezrele. To je zato što znaju da nisu institucije krajnje instance.


U Bosni se praktično mogu zaboraviti demokratski izabrani zvaničnici. Još jedan zvaničnik, međunarodni vlast, bez odgovornosti prema demokratskom biračkom telu, zapravo je nadležna, a samim tim i kao a demokratski izabrani političar stojiš na mestu zilotskih vođa Pontiju Pilatu. ti su irelevantni; Ured visokog predstavnika je relevantan, a OHR će vam reći šta da radite ili bićeš smenjen sa funkcije. Ovo dovodi do lošeg političkog upravljanja, a krivica je u tome članovi Saveta za implementaciju mira koji su stvorili Bonska ovlašćenja, nešto što nedavna istorija se pokazala kao sveobuhvatno loša ideja. Nekada grupa internacionalnih aktera su stvorili institucije sveobuhvatne vlasti iznad domaćih političkih institucija zemlje, oni su odgovorni za dobrobit zemlje i u slučaju Bosne su propali odvratno.


Da bismo razumeli zašto je to tako, mogli bismo da razmotrimo najnoviji esej uvaženog novinara Džulijana Borgera o Bosni u listu The Guardian. Njegovi akademski izvori su bili loši, njihov prethodni rad u nekim slučajevima nerealni ili rasistički. (Jedan od Borgerovih akademskih konsultanata, Jasmin Mujanović, jednom je napisao očigledno rasistički članak o autoru ovog eseja pod naslovom “Open Letter to Matthew Parish, Colonialist Clairvoyant” - “Otvoreno pismo Metjuu Perišu kolonijalistički vidovnjak”, uključujući fotografije osoba iz doba britanskog imperijalizma koje nose jezgrene šlemove.) Niko ne bi trebao pisati o Bosni a da nije upoznat sa, i ispitivanje osoba koje su upoznate sa sve tri etničke grupe u zemlji i njihovim dramatično različitim političkim stavovima. Osnova za njegove izvore na stranu, glavno načelo Borgerovog članka je da je Bosni sada potrebno više međunarodnog nadzora, 26 godina od njenog početka, a ne manje. Ovo zvuči inherentno neverovatno; činjenica da se samo pitanje nameće sugeriše da je nešto strašno pošlo naopako sa međunarodnom upravom u posleratnoj Bosni.


Podaci, posebno u kombinaciji sa onim na Kosovu (čija studija je van okvira ovog eseja, ali o čemu je ovaj autor mnogo pisao) sugerišu da je međunarodno prokonzulstvo povezano sa ekonomskim i smanjenjem broja stanovnika, i šokantno lošim standardima vladavine prava. Ali u stvari situacija je još gora. Prokonzularni nadzor je kao droga koja izaziva zavisnost od koje se teško otarasiti. Jednom kada se stanovništvo i političari jedne zemlje toliko naviknu da međunarodni zvaničnici upravljaju svim važnim odlukama zemlje za njih, smatraju da je nemoguće otresti se navike i vratiti se pravoj demokratiji. To je problem kada je neko sam poslednji visoki predstavnik Bosne. Imate zemlju sa zavisnošću poput heroina o međunarodnoj diktatorskoj vladavini, i ta zavisnost je devastirala ekonomsko i političko telo vaše zemlje; ali napuštanje narkotika će verovatno dovesti do dubokog šoka i kolapsa zemlje. Ako se neumešno rukuje, može potpuno ubiti pacijenta.


Kad god se Šmit povuče, postoje dva moguća sledeća scenarija. Jedan je vraćanje na ustavne strukture koje je sam Dejtonski mirovni sporazum stvorio. Ideja da se super-ustavna struktura, koju su od tada nametnuli razni visoki predstavnici, može održati u odsustvu međunarodne upravljačke strukture je izmišljena. Bez međunarodnog lepka koji bi ih održao na mestu i zato što nije postojao međuetnički konsenzus te super-ustavne strukture bez naknadnih visokih predstavnika koji vrše stalni pritisak, one će se neminovno urušiti. Druga opcija, koja bi mogla da se ostvari kada se Šmit povuče, je ponovni građanski rat. Različite strane mogu odlučiti da podsticanje građanskog rata za njih ima izglede za bolji rezultat od povratka u Dejton. Bilo koje tri strane mogu igrati ovu kartu, u zavisnosti od toga da li druge strane to rade. Potrebna je samo jedna strana da eskalira, a podsticaji za eskalaciju će se tada automatski pojaviti za sve tri strane. Zbog toga je situacija krajnje nestabilna. Jedna pogrešno odigrana karta može započeti ponovnu građansku konfrontaciju, u suštini u obliku otimanja zemlje od strane jedne ili više od tri strane protiv drugih. Ovo je bila glavna dinamika prvog građanskog rata u Bosni (1992-1995).


Posao visokog predstavnika je stoga veoma delikatan. Ne bi trebalo da se sastaje sa ekstremistima ili da se pojavljuje kao partizan. Ne bi trebalo da koristi svoja teorijska pravna ovlašćenja ili čak da preti da će uraditi tako. On ne bi trebalo da iznosi politička mišljenja u ime onoga što zamišlja da je međunarodna zajednica. Umesto toga, trebalo bi da nestaje u mraku, čineći što je moguće manje i dozvoljavajući domaćim demokratski izabranim strankama i zvaničnicima da ponovo zauzmu političku osnovu koju on napušta. On to mora činiti postepeno, graciozno i spretno, kako bi sprečio sebe da stvori izgovor od strane jedne ili više strana za sukob. U idealnom svetu on bi nastavio rad svojih prethodnika na promociji bosanske ekonomije. Međutim, pošto niko od njegovih prethodnika to nije postigao u nekom značajnom stepenu, gotovo je nemoguće da uzme taj putir.


Umesto toga, idealna uloga poslednjeg bosanskog visokog predstavnika je da nestane tiho, a da niko ne primijeti da to čini. On treba da ispari polako ali sigurno, ostavljajući zemlju bez ove međunarodne strukture koja bi mogla samo da preživi bez nje. Ovo može biti veoma teško; ali to je jedina nada Bosne. Neće biti drugog visokog predstavnika. Struktura je apsurdni anahronizam i na znatnoj udaljenosti najduži međunarodni prokonzular režima u novijoj istoriji. To je model predodređen za smetlište istorije. Međutim, njeni propusti su potencijalno dovoljni da izazovu novi građanski rat u Bosni i Hercegovini, a ako to ne onda će se to dogoditi samo zato što je gospodin Šmit radikalno promenio svoj sadašnji kurs i naučio mudrost svoje uloge. To bi značilo da se tiho i bez političkih nereda izvuče iz zemlje, ostavljajući Bosnu da bude još jedna osiromašena evropska demokratija. Nakon tog optimističnog ishoda, pritisak za kasniji ekonomski razvoj Bosne moraće biti isključivo perspektiva članstva u EU. I to je nešto što će Brisel i Berlin zapravo morati da ispune.


++++


Autor je izvršni partner The Paladins, www.the-paladins.com, privatne pravne, konsultantske firme za bezbednost i obaveštajne poslove. Autor je tri knjige i preko četiri stotine članaka o međunarodnom pravu, međunarodnim odnosima i geopolitici.

www.matthew-parish.com


Autor želi da kaže da osim nekoliko interakcija sa Kristijanom Šmitom (kome je ponuđeno mogućnost da komentariše ovaj članak pre objavljivanja), nije bio ubeđen niti lobiran od strane bilo koje osobe da napiše ovaj esej.


Pratite autora na Twitter-u @parish_matthev ili The Paladins na thepaladins2.


34 views0 comments